Циклус предавања:
ХРИШЋАНСТВО И ИЗАЗОВИ САВРЕМЕНОГ СВЕТА

Јана Алексић:
Теургијска димензија књижевности и уметности - 16. новембар 2020.

 

Теургијска димензија књижевноуметничког дела утемељена је у духовно- естетичком својству књижевности да слободним обликовањем преобрази свет у лепоти. Руководећи се мишљу Николаја Берђајева да „истинско стваралаштво је теургија, богодејство, заједничко деловање са Богом“, у нашем промишљању есенцијалног својства уметничког стваралаштва лепоту сагледаваом не само као естетички, већ и теолошки појам, једно од лица Божјих и идеал којем стреми и за којим трага сваки човек. Тиме су књижевност и свеколика уметност инициране симбиозом уметности и религије. За теургију, као богоделање, преношење и људске и Божанске креативне енергије, важно је место лепоте, као одраза уметничке свести, јер се у њој преображава свет, али и уметник. Теургија је освојена и превладана лепота у свету уметничког дела. Изоловати и истаћи теургијску димензију књижевности и уметности подразумева дубље разумевање драме слободе, али и феномена епифаније. Истовремено, теургијски смисао уметности аутору открива метафизичко искуство које је човеку могуће досегнути у овостраности, у драми лепоте. Теургија је естетичка инкантација, захваљујући којој оно што је невидљиво постаје видљиво како за ствараоца, тако и за реципијента. Духовно-естетичким подвигом постиже се егзалтација у досегнутој хармонији у уметничком делу. Теургија, као виши, односно дубљи смисао лепоте, представља стање радости и усхићења, облик екстазе, због бивствовања у уређеном, лепом и хармоничном устројству. Она је привремена у егзистенцији, али трајна у свету књижевности, као повлашћеном простору. Теургија је ходочашће ка наслућеној Лепоти и савршенству у љубави и крајњим дометима хуманости. Коначно, теургија у књижевности и уметности представља објаву суштинске истине овог света, која искључиво пребива у естетизованом свету књижевности и уметности.> Сходно хипотези да књижевност, као уметничко стваралаштво, у себи садржи особену духовно-религиозну енергију и теургијску димензију, у даљем излагању разложићемо како уметничко-естетичке идеје и естетске вредности одређених аутора модерне и постмодерне српске књижевности, попут Исидоре Секулић, Момчила Настасијевића, Иве Андрића, Новице Тадића, Горана Петровића и Слободана Тишме, које се пројављују у централном или рубном делу њихове ауторске поетике, естетски хотимично или нехотице, задобијају теургијски смисао. Наречени низ изискује и осврт на поједине примере или феномене из сфере модерне музике и сликарства. Промишљање теургијске димензије успоставља параметре за једну другачију књижевну методологију и аксиологију.

 

Јана (Мирољуб) Алексић рођена је 1984. године у Крагујевцу. Основне и мастер студије завршила је на Филолошком факултету Универзитета у Београду, на студијском програму Српска књижевност и језик са општом књижевношћу. Докторску дисертацију Милан Кашанин као тумач нове српске књижевности одбранила је 2016. године на истом факултету. Добитница је награде из фонда Радмила Поповић за најбољи дипломски рад из предмета Српска књижевност XX века, одбрањеног на Филолошком факултету у Београду 2009. године. Постдокторско усавршавање обавила је на Универзитету у Венецији, при Oдсеку за славистику Департмана за лингвистику и компаративне културне студије (Dipartimento di Studi Linguistici e Culturali Comparati, Università Ca' Foscari Venezia, Italia) под менторством проф. др Александра Наумова.
Ауторка је монографија Опседнута прича: Поетика романа Горана Петровића (2013),  Жудња за лепотом и савршенством: Теургијска димензија књижевноуметничког стваралаштва (2014), Културна идеологија Милана Кашанина (2019), као и четири књиге песама Топао камен (2014), Упијање (2017), Аријел аноним (2018) и На средини (2020).
Поезију, критику, научне радове и есејистику објављује у књижевној и научној периодици и зборницима.
Од 2011. годне запослена је у Институту за књижевност и уметност у Београду као научни сарадник.